Dragan Despotović umetnik rodom iz Pljevlje, predstaviće u utorak, 19. januara svoje stvaralaštvo. Radovi će biti izloženi u Likovnom salonu Kulturnog centra.
Dragan Despotović diplomirao je na na ALU u Sarajevu 1989. godine. Od 2000. do 2014. živeo u Holandiji. Iza sebe ima 37 samostalnih i više od 70 grupnih izložbi. Studijski je boravio u nekoliko evropskih zemalja. Učestvovao u radu više umetničkih kolonija. Radio je kao mentor-docent crtanja i 3d forme na institutu Piter Brojgel (Pieter Brueghel), u Holandiji. Od 1990. do 1992. bio je član ULUBiH. Član je ULUS-a od 1994. godine, a od 2006. i udruženja BKKC u Holandiji. Radovi mu se nalaze u kolekcijama muzeja i galerija u zemlji i inostranstvu kao i u mnogim privatnim zbirkama u Evropi, Južnoj Americi, Kanadi i Australiji.
DUHOVNI PREOBRAŽAJ MATERIJE
Nadahnuće, ili možda bolje reći polazište za stvaralaštvo Dragana Despotovića je u materijalnoj stvarnosti. Umetnik je petnaest godina živeo u Holandiji gde je bio prijatno iznenađen izgledom holandskih starih kuća. Reč je o zgradama ručno a ne industrijski građenim, najčešće crvene boje, od crvene holandske cigle, koje imaju svoj pojedinačni karakter, tajnu življenja generacija, bogatstvo detalja i naglašen vertikalizam. Možda se zato njegove skulpture mogu razumeti i kao predlozi za arhitekturu. Sa krizom umetnosti devalvirala je modernistička a zatim i postmodernistička pojavnost, pa sada najpoznatiji arhitekti za projektovanje velelepnih zdanja polaze od vajarskih formi, stvarajući arhitekturu sličnu skulpturi. Zbog toga su Despotovićevi pronalasci u doba koje Iv Mišo (Yves Michaud) označava kao post-postmodernizam u najboljem smislu mali arhitektonski modeli. Arhitektura kao umetnost odavno je prestala da bude građevinarstvo i postala oblast imaginacije i istraživanja. Možda nije reč o krizi već o sintezi umetnosti ili povratku arhitekture na likovne osnove, tamo gde nema stroge podele umetnosti na rodove. Posle svih eksperimenata, prostorna umetnost se vraća na polazište, kao u vreme megalita, za koje Lusi Lipard (Lucy R. Lippard) tvrdi da su bitni za razumevanje savremene umetnosti.
Šta to konkretno znači kada je reč o ovom umetniku? Treba biti svestan da je njegovo polje delovanja široko, ali ne i nedefinisano. On se bavi asamblažima, postkonceptualnim skulptorskim radovima, prostornim radovima, slikarstvom u klasičnom i nekonvencionalnom smislu i realističkim „crtežima nožem”, kako je nazvao svoj izum sličan tehnici zgrafita. Njegovu celokupnu umetničku strategiju obeležava nepodeljenost na likovnu i novu vizuelnu umetnost, kao i promišljanje tradicije u ključu neoavangarde. Polazi od istorije, podneblja i vekovnog umetničkog iskustva i stiže do instalacije lišene savremene otuđenosti. Njegovi radovi nisu podlegli hladnoći industrijske estetike ili neobaveznoj improvizaciji koja obeležava premnogo savremenih ostvarenja, ali isto tako izmiču i đubrišnoj umetnosti dosta istraživanoj i u Beogradu. Njegova strategija podrazumeva promišljanje slojeva tradicije savremenim sredstvima i usmeravanje umetnosti ka novim sadržajnim i saznajnim horizontima. U praksi to znači da umetnik pre svega nastoji da misli svako svoje delo pre nego što ga stvori, uspostavljajući odnos kako prema prošlosti i sadašnjosti, tako i prema budućnosti. On nije uveren kao predstavnici postkonceptualizma u estetsku premoć te umetnosti, da se sa njom završava svetska istorija umetnosti. Umesto kraja umetnosti, Despotović zagovara novi početak ili, možda bolje reći, novu osećajnost, estetiku palimpsesta i kreativni povratak na iskustva rane avangarde. U tom smislu zanima ga asamblaž kao prostorni kolaž, njegov razvoj od kubističkih kolaža, Pikasovih (Picasso) ranih konstrukcija, dadaističkih i nadrealističkih objekata do novog realizma šezdesetih godina prošlog veka i savremene upotrebe predmeta u umetnosti. Polazeći od asamblaža kao neformalnog vida izražavanja između slike i skulpture, stvara „slike” koje izlaze u prostor, imaju treću dimenziju, a pritom površinski obiluju bojama, materijalima i slojevitom likovnošću. Na taj način promišlja osnove umetnosti – boju, valer, liniju, svetlo i senku, formu i kompoziciju. U njegova ostvarenja ravnopravno ulaze nađeni objekti i tkanine kao likovni elementi sa klasičnom obradom četkom i bojom u znaku apstrakcije i enformela. Despotović uvek razuđuje svoj opus u pravcu nove pojavnosti. Reč je možda samo o novom vidu rešavanja starih problema kao što su smer elemenata u kompoziciji, kolorizam i grafizam, fon i bogatstvo detalja, saobraženost formata ramu i sl. Njegovi objekti u duhu su predavanja i rešavanja starih ili opštih vrednosti u novom ključu, što i jeste smisao umetnosti. Često polazi od gotovih, pronađenih ili kupljenih predmeta, od estetike bliske redimejdu a stiže do slike, ponekad na tragu ikone, sa jasno naslikanim pojedinostima u vidu svetačkih figura sa oreolom u vizantijsko plavoj boji. Druge njegove primarne forme elementi su nekog novog rečnika prastare likovnosti, materijalni jezik razlomljen na delove kao male celine. Žičane skulpture nisu ništa drugo do prostorni crteži, vid povlačenja linije u prostoru. Kada razmišlja o umetnosti, Despotović pronalazi osnovno, elementarno, što je najteže redefinisati, polazi od daljeg preobražaja materije. Godinama je radio u Holandiji kao docent, mentor drugim umetnicima, jer ume da se na nov i suštinski način obrati Rembrantu (Rembrandt) ili Van Gogu (Van Gogh) prostornim radovima koje rado prikazuju značajni holandski muzeji.
U potrazi za praformom koja bi bila krajnje aktuelna Despotović ne zaobilazi Dišana (Duchamp), nadrealističke igre sa predmetima a bliski su mu i ruski konstruktivisti. Zainteresovan za sudbinu likovnih elemenata, za njega je i zid galerije svojevrsni ram, kao što na pojedinim radovima polazi od starih ramova. Slikarski blizak možda i Paulu Kleu (Paul Klee), predmetnu pojavnost razgradio je i estetski razudio unošenjem u dela industrijskih objekata, od čekrka, šrafova i eksera do otpadaka koji ga zanimaju svojim oblikom, bojom, površinom i starošću. Njegovi objekti imaju skramu, trag vremena i ruke, istoriju i starost, ma koliko bili novi. Ceo svet je poprište njegovog velikog prevrednovanja materijalnog sveta u duhovni, te istovremene analize i sinteze, razbijanja i građenja forme. Ma kako bila savremena, njegova umetnost može se razmatrati u starim estetskim kategorijama forme, jer ga ne zanima besformno. Nastavlja tamo gde su stali Kurt Šviters (Kurt Schwitters), inovatori De Stijla i ruski konstruktivisti – skulptura ima i arhitektoniku, treba je sagledati sa svih strana, pravljena da se tako uoči njeno vizuelno bogatstvo. Takvo je polazište starih kao i novih majstora a na taj način stvara je i Despotović. Naglašeni vertikalizam pojedinih skulptura sa snažnim oblicima i u radovima malih dimenzija, vodi njegova ostvarenja ka monumentalnosti. Njegove vizuelne pripovesti o starosti i mladosti predmeta nisu lišene skrivenog humora, finoće površina i tajnih odnosa koji igrom dovode u pitanje poznate istorijske postavke. Despotović nikada nije ciničan ili hladan u izrazu, ne pribegava likovnoj dosetci, što ga izdvaja iz aktuelne umetničke matice. Njegov neoavangardizam u znaku je intimnog, ljudskog i osećajnog, po čemu je između ostalog pravi umetnik. Neki njegovi radovi naizgled su krhke pojavnosti, međutim, njima vlada strogi princip statike i dinamike. Predmeti uneseni u delo, od kojih polazi u stvaranju, podležu brižljivom ispitivanju njihove pojavnosti, duha i posebnosti. On oseća svoje radove do najmanjih delova jer ne slika već pravi, izrađuje slike, stvara ih drugim sredstvima od klasičnih.
U kovnici vrednosti Dragana Despotovića jedna od osnovnih stvari (a stvari su polazišta) je kako privoleti materiju na duhovni preobražaj. Postiže to na najteži, najmukotrpniji način, koji većina drugih umetnika izbegava ili ga nije ni svesna. Sa svakim svojim radom ne istražuje samo prirodu umetnosti, ideju i formu, već se pita o tome šta je umetničko delo a time posredno i šta je umetnik, ko je i zašto stvara?
Dejan Đorić