Vladimir Ranković, akademski umetnik iz Kragujevca predstavio je sinoć u Likovnoj galeriji Kulturnog centra izložbu radova naziva „Wrap Your Troubles in Dreams“. Postavku čini 14 umetničkih ostvarenja, dimenzija 30*30 cm rađenih kombinovanom tehnikom na drvetu.
Izložbu je otvorio Radoš Gačić, istoričar umetnosti. Ističući da je Ranković do sada izlagao u: Kragujevcu, Smederevu, Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću i Portlandu (Oregon, SAD), i da je učestvovao na više od 70 grupnih izložbi, Gačić je naglasio da je talentovani kragujevački umetnik, inače docent na Filološko umetničkom fakultetu u Kragujevcu, za svoj rad više puta nagrađen.
– Najvrednija priznanja Vladimira Rankivića su: prva nagrada na Inauguracionoj izložbi u Bruklinu (Njujork, SAD, 2008.), nagrada za grafiku na 5. bijenalu likovne i primenjene umetnosti (Smederevo, 2006) i 24. likovnom salonu (Kovin, 2006.), kao i treća nagrada na 23. izložbi „Crtež Beograda“ (Beograd, 2003.), istakao je Gačić.
Radovi Vladimira Rankovića u Likovnoj galeri Kulturnog centra biće izloženi do 30. novembra.
Lavirinti, galerije, knjige
Jedna od osnovnih osobina umetničkog dela svakako je mogućnost različitih čitanja, promena značenja koje nosi u zavisnosti od ugla pod kojim mu posmatrač prilazi.
Prostori koje na drvetu i papiru stvara Vladimir Ranković, mada na prvi pogled svedeni i ogoljeni, plene upravo tom svojom višeznačnošću, mogućnošću da nakon samo jednog treptaja oka govore nešto drugo, uvedu drugačiju atmosferu, drugačiju poruku.
Prvi utisak koji posmatrač dobije kada stane pred delo svakako je skučenost čoveka izgubljenog u lavirintu. Ali odmah zatim postaje jasno da to nije lavirint iz mitova i noćnih mora, već svakodnevni, dobro poznati lavirint sterilnih panela od kojih su sačinjeni poslovni prostori velikih korporacijskih zgrada, lavirint kroz koji luta minotaur poslovnog uspeha što radi zadovoljenja svoje večite gladi guta čoveka celog, otuđuje ga od života i pretvara u automat, ljušturu.
Ali dovoljno je samo malo promeniti ugao gledanja i otuđen, dehumanizovan prostor nestaje, pretvara se u znatno toplije i izazovnije prostore. Ono što je do malopre bio sterilni zid kancelarije iznenada se pretvara u tek postavljeni panel muzeja ili galerije savremene umetnosti, prostor spreman da već za nekoliko trenutaka primi na sebe neko novo umetničko delo. Posmatrač skoro da može da zamisli te slike koje će uskoro pokriti još uvek gole zidove, njegova mašta juri napred i vidi boje koje još ne postoje.
Nova promena perspektive, i asocijacije se nastavljaju, vodeći i dalje u istom pravcu. Tako, shvatamo da su površine koje smo do malopre smatrali zidovima u stvari korice knjiga složenih među policama neke biblioteke. I što duže posmatramo te knjige, vidimo njihovu različitost: ima među njima onih zaboravljenih, nikad otvorenih, koje su samo broj u katalogu, onih koje među svojim koricama kriju beskrajna znanja čovečanstva, ali i onih koje neko svake večeri uzima u ruke da bi u toplini doma povratio svoju ljudskost, izgubljenu nakon celodnevnog napornog rada.
I na taj način krug se zatvara.
Radovi Vladimira Rankovića tako istovremeno nude otvorenost beskrajnih hodnika i hala i skučenost i klaustrofobičnost lavirinta, otuđenost i sterilnost poslovnog prostora i toplinu i ušuškanost doma, preciznost nauke i inspirativnost umetnosti.
A činjenica da je Vladimir Ranković postigao sve to primenjujući jako svedena sredstva, tek pregršt linija i ravnomerno obojenih površina, i dovodeći lepotu tamo gde joj je i mesto, dakle u oko posmatrača, čini njegove radove iz ove serije dodatno dragocenim.
Aleksandar Šaranac
