Музеј позоришне уметности Србије у сарадњи са Културним центром “Мија Алексић” и Туристичком организацијом општине Горњи Милановац представиће у понедељак, 15. септембра 2025. године у холу испред велике сале изложбу “Династија Обреновић и позориште”, ауторке Биљане Остојић, вишег кустоса.
Поставка обухвата фотографије, документа, прва издања српских драма посвећених Обреновићима, као и плакате првих представа. Истовремено изложба приказује причу о Обреновићима као оснивачима позоришта, али и о њима као инспирацији за књижевна дела. Њихов живот везан је за театар много више него што се на први поглед чини. Изложба обухвата четири владара династије Обреновић. Представља све што је књаз Милош урадио у зачецима позоришног живота који је и покренуо у Србији, и приказује улогу кнеза Михаила у оснивању Народног позоришта, укључујући и обзнану да ће дати лична средства за његову изградњу. Све што је кроз изложбу представјено, део је блага које се чува у Музеју позоришне уметности Србије.
Отварање изложбе је у 14 сати, а поставка ће бити изложена до 26. септембра.
Између славе и трагедије
Кнез Милош и кнез Михаило, владари из династије Обреновић, покровитељи су и оснивачи првих позоришта у Србији XIX века. За њих је то био симбол личног и националног престижа и институција чији су значај добро разумели. Везе владарске породице и позоришта видљиве су и у драмској и позоришној уметности, где су представљани као слављени или трагични јунаци.
Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840. Кнез Милош, вођа Другог српског устанка, основао је прве грађанске институције, међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем и прво позориште – Књажевско-србски театар. Као покровитељ подухвата, а по угледу на друге театре при двору, и сам је пожелео да оснује театар који ће превасходно радити у пригодним, свечарским тренуцима, као што су Сретењска скупштина 1835, приспеће топова из Цариграда, његове личне прославе. Позориште је радило од 1835. до 1836. За седам представа постоје поуздани датуми премијера, о чему сведочи писање Новина Србских. Иако је театар кратко трајао и извођења била на дилетантском нивоу, био је то датум у историји позоришта, основаног по одлуци владара, као прво придворно (државно) позориште, са сопственом сценом, директором, особљем, оркестром, хором, глумцима аматерима и представама.
Време друге владавине кнеза Михаила од 1860 до 1868. историчари оцењују као буђење националног и културног полета. Огромна страст с којом је ушао у остварење великог државног пројекта – изградњу и оснивање Народног позоришта – последица је његове жеље да Србија има европску институцију, која ће представљати њену културу и бити потврда националног идентитета. Гостовање Српског народног позоришта 1867. и утисак које су представе оставиле, убрзале су његову одлуку те је после једне представе обећао: „Сазидаћемо ми вама тетатар за себе, па ћете бити сасвим задовољни“. Половином јануара 1868. почеле су припреме за изградњу зграде на Стамбол-капији. Кнез Михаило је био спреман да позориште подигне о свом трошку, из средстава своје „цивилне листе“. Његов сан о Народном позоришту, прекинут је атентатом у Топчидеру 26. маја 1868. Намесништво и Јован Ђорђевић наставили су са још већим ентузијазмом извршење кнежеве воље. Већ 18. августа 1868. кнез Милан Обреновић, свечано је положио споменицу у камен темељац Народног позоришта. Зграда је свечано отворена пригодном представом Посмртна слава кнеза Михаила, Ђорђа Малетића 30. октобра 1869. Тренутак у коме кнез Михаило прима кључеве града београдског и на коњу прелази преко позорнице, био је катарзичан за публику. Кнез је тако ушао у историју као покровитељ позоришта и трагични драмски јунак, на сцени позоришта, чију је изградњу покренуо.
Постигнућима кнеза Милоша бавила се историјска драма и позоришна уметност XIX века. Историографски подтекст и националлни тренутак био је наклоњен пропагандним драмама које славе кнеза. Од првог Јоакимовог приказа у Крагујевцу, у коме је кнежева владавина представљена као континуирана веза са српском средњовековном државом до драме Матије Бана Српске цвети.
У XX веку променио се друштвени контекст и перцепција кнеза Милоша као драмског и позоришног јунака. Инспирација ауторима била је његова је деспотска личност и однос према окружењу, понајпре према Јоакиму Вујићу.
Кнез Михаилова трагична судбина, његова личност, начин владавине, и пре свега лични, несређени емотивни живот, непресушна су инспирација за ауторе. Тешко је утврдити тачан број написаних драма и изведених представа које се баве Топчидерском катастрофом. И трагичан завршетак владавине династије Обреновић, такозвани Мајски преврат 1903. у коме су масакрирани краљ Александар и краљица Драга, мотив је за бројна различита идеолошко-вредносна ауторска виђења у драми и позоришту.
За позориште деветнаестога века улога динсатије Обреновић била је покровитељска и меценарска. Позоришне представе извођене су пригодним поводима, наменски су наручивани драмски текстови поводом обележавања јубилеја – годишњице почетка устанка, ступања на престо, венчања и других династичких, породичних, свечарско-слављеничких догађаја. У двадестом и двадесет првом веку, кроз жанровско богаство – од монодрама, дуодрама, камерних извођења, великих ансамбл представа, мјузикла, у институционалним и приватним позориштима, као независне продукције и пројекти, показује се неугасли интерес за династију Обреновић чија судбина још тражи одоговре – од историграфије до уметности.
