Kulturni centar Gornji Milanovac predstaviće u subotu, 6. novembra 2021. godine u Modernoj galeriji izložbu slika „Krhotine u pesku vremena: zapis o slikama Vlade Mirkovića“.
Vlada Mirković je rođen 1954. godine u Gornjem Milanovcu. Obrazovao se u rodnom gradu i Beogradu. Od 1989, živi i radi kao slobodni umetnik. Njegove slike (preko sedamdeset pet radova) nalaze se u privatnim kolekcijama širom sveta: u Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Norveskoj, USA, Nemačkoj, Engleskoj, Južnoj Africi…
Zbog male godišnje produkcije (često samo nekolio slika) i prodaje, nije bilo lako organizovati samostalne izložbe. Najznačajnije su: Beograd 1994, Gornjni Milanovac 1995, Ženava 1996, Beograd 1998, Čačak 1999, Kraujevac 2002, Arandjelovac 2009…
Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama širom Evrope.
Otvaranje izložbe je u 17 sati.
Krhotine u pesku vremena: zapis o slikama Vlade Mirkovića
Slikar Vlada Mirković (1954) već decenijama živi u svojevrsnom unutrašnjem egzilu i robinzonskom raju, u podnožju planine Rudnik. To nam, geografski gledano, daje za pravo da ga smatramo svojim zemljakom i sugrađaninom, ali, kada je u pitanju njegovo slikarstvo, stvari stoje sasvim drukčije. U tom pogledu, u najboljem slučaju dalo bi se reći da je on naš poznanik, o čijem delu imamo tek poneko saznanje i maglovito prisećanje.
Razlozi i povodi tome, koliko god kompleksni, u svojoj biti su jednostavni. Najveći deo Mirkovićeve umetničke produkcije trajno je udomljen u privatnim i galerijskim kolekcijama čija bi nas geografija i svojim najprostijim navođenjem zbunila, jer bi se za njeno popisivanje i pohođenje, od Norveške do Južne Afrike, i od Kalifornije do krajnjeg istoka našeg kontinenta, moralo utrošiti mnogo vremena i sredstava. Ovakva, nomadska sudbina umetnikovog dela, ide u korak sa njegovim trajnim opsesijama, koje se poput zagonetki neprekidno ponavljaju na njegovim platnima.
Svoje generacijsko iskustvo Vlada Mirković sticao je na tragu širokog, kosmopolitskog pogleda na svet, svojstvenog jugoslovenskom miljeu, koji su događaji na kraju prošlog veka obojili tamnim tonovima. Svoja lična iskustva oblikovao je u hazardnoj i strastvenoj životnoj avanturi koja ga je sa terena politike odvukla u umetnost, i koja je, lišivši ga iluzija, kod njega probudila metafizičku glad prema misteriji čovekovog bitija, njegovim dilemama i njegovom usudu. Otuda ne čudi što je kao svoj stvaralački moto uzeo potragu za izgubljenim vremenom, i što se među temama koje ga opsedaju pojavljuju metafizička putovanja, onostrano i nostalgija prema beskonačnom.
Takve sadržaje pred nas donosi i ova izložba, koja nam u nekoliko velikih formata prikazuje Mirkovićevu noviju produkciju. Pri susretu sa ovim slikama ostajemo u čudu. To većinom jesu poznati, karakteristični motivi Mirkovićeve umetnosti, ali sama veličina slika i njihov slojeviti svet izaziva izuzetno, gotovo religiozno poštovanje dela pred kojima treba skinuti šešir, kao kad se ulazi u crkvu (Edvard Munk). To su slike, koje bi se u nekom drugom vremenu, poput Karavađovih, našle u kapeli kakvog hrama, samo što je u slučaju Mirkovića, kao i u slučaju Karavađovom, vera pre stvar strasti i vatreno čistilište sumnje (Dostojevski), nego prebivanje u komforu nepokolebanih ubeđenja.
Centralni motiv u slikarstvu Vlade Mirkovića je čovek, ali toj Božijoj igrački nedostaje lice, identitet, i u velikoj partiji života, gde niko ne zna kakvu će izvući kartu, niti kakvu će sudbinsku ulogu na koncu odigrati, on je osuđen na prerušavanje, maskiranje, trajnu nedovršenost koja nosi pečat konačne, fatalne neizbežnosti. Tog nedovršenog stvora, sa prazninom umesto lica koje se krije iza maske, karakterišu astrološki, alhemijski, ezoterični simboli, knjige i kutije, pesak što struji u staklenim grlima klepsidri i prostori i krajolici utonuli u isti taj pesak. Poput fatamorgana i snova iz peska se dižu građevine, kule, brodovi, lavirinti, zaumne zavojnice puževih kućica, alhemijski laboratorijumi i kabineti, ali ta scenografija i rekvizitarijum kao da ostaju po strani od bilo kakvog arheološkog interesa i tako skrajnuti iščezavaju u dubini vremena. Samo povremeno dogodi se da plamen iznenadnog otkrovenja oprlji Mirkovićeve alhemičare i rizničare, čuvare tajni i maskirane protuve, i oni se tada usude da sa nama, namernicima u svetu njegove slike, podele svoje oduševljenje varljivim nagoveštajem izlaska iz nepomičnosti – slutnjom obećanog spasa.
Vlada Mirković je slikar velikih i teških tema, iskušenja, uskih i krividavih staza koje se račvaju u lavirinte i nestaju pod peskom, ljubitelj duhovitih paradoksa i glavoslamajućih zagonetki, rizničar krhotina i hroničar doba i svetova koji su iščezli u ponorima vremena. NJegovi saputnici – među slikarima bih izdvojio Đorđa De Kirika, Rene Magrita, Karla Karu i Pola Delvoa, a među književnicima Migela De Servantesa, Franca Kafku, Antonena Artoa, Semjuela Beketa i Horhe Luisa Borhesa – umetnici su koji su uvideli bedu i apsurd čovekovog položaja u svetu, ali se, kao ni Mirković, nisu poveli za tim da se od čoveka odreknu, znajući da su sva velika raskršća i lavirinti samo izraz čovekovog stanja i istinska građa umetnosti.
Zbog toga će ovaj novembar za mnoge među nama ostati upamćen upravo po ovoj izložbi, koja bez zazora može da ponese epitet kulturnog događaja sezone. Na njoj će se, besumnje, za one koji su se tek otisnuli na put umetničkog stvaralaštva, događati otkrovenja upravo onako kako Vladine konstrukcije i krhotine izranjaju sa dna, iz peska izgubljenog vremena. Za nas, koji smo trajali duže i videli više, ona će biti još jedno veliko svedočanstvo o drami i lakrdiji čovekovog usuda – utešni zapis sa puta po zaboravljenoj zemlji.
Miodrag Danilović
