Dragan Nešić – izložba objekata iz ciklusa “Srbija”
Dragan Nešić, multimedijalni umetnik iz Priboja predstaviće u utorak, 14. maja 2019. godine u Modernoj galeriji Kulturnog centra izložbu objekata iz ciklusa “Srbija”.
Otvaranje izložbe je u 14 sati.
Biografija
Dragan Nešić je rođen 13. maja 1945. godine u Kruševcu. Diplomirao fiziku na PMF-u Sarajevu. Član je ULUS-a (slikarska sekcija). Učestvovao na preko 600 izložbi i projekata u: Brazilu, Urugvaju, SAD, Španiji, Engleskoj, Kanadi, Francuskoj, Holandiji, Italiji, Rusiji, Mađarskoj, Japanu, Argentini, Portugalu, Nemačkoj, Austriji, Čileu, Ukrajini, Belorusiji, Egiptu, Indoneziji i Jugoslaviji…
Autor je niza izložbi i projekata (međunarodni projekti: Ostavi trag, Religija i umetnost, Škola je završena – Živela škola, Povodom smrti Reja DŽonsona, Linija prijateljstva, Bruno Polaci, Ruđero Mađi, 3+2, Kum Nam Baik, Markus Stefen, Tim Skanel). Uređivao programe ״Male galerije M״ i Galerije BB – Pribojske banke dd u Priboju. Vodi galeriju ״Spirala״ u Priboju. Kao korisnik Schlossberg – Stipendium za 2006. dva meseca boravio i stvarao u Künstlerhaus Böblingen, Nemačka.
Ovo je njegova 84. samostalna izložba.
Iz Kataloga
Ima jedna nemoguća rečenica koju ipak treba kazati: drevnost se istopila. Povod za ovu tešku misao je ciklus „Srbija״, ali razlog nije u njemu, kao što nikad nije u umetničkom predmetu, već u onoj Srbiji koja je dovedena do nepostojanja iako se upravo ovih dana raskriva i trebalo bi da (ponovo) nikne. Takve koincidencije u životu umetnosti su retke, a zbog nečega nisu ni slučajne. Zato ne može da bude otvorena izložba onoga što je pred nama a da se ne zatvori izložba onoga što je za nama. U času kada se Srbija pojavljuje ogoljena, a taj čas obeležava manjak volje da se misli o boljem životu, vidi se jasnije nego ikad da je nema, i koliko je nema…
Postoji i druga strana, ali i treća, utisnuta u ove objekte. Iza folklora dolaze umanjene, spečene figure koje naznačavaju tračak vere što tinja i na zgarištu. Drvene figurine postavljene u položaj i dinamizovane nekim htenjem kao da treba nekud da krenu, ili se već kreću na svoj nevidljiv način, vode nas tamo gde je možda bolje ne stići. Sva je sreća da to gde se stiže nije još ni izrečeno, već samo doznačeno u crnilu koje se razliva i koje sa jedne strane ističe oblike, ali sa druge poništava njihovu posebnost, granice između njih, smisao materijala i izvedbe. Istina je mogla biti ispisana, i ona je još na površini sićušnih slova poređanih u krug. Saznanja u onim rečima koje se sastoje od nenapisanih slova, njihovi nizovi otrgnuti sa pisaćih mašina, neiskorišteni, zaljubljeni u crnilu, to je konačan ishod otimanja za izraz, potrebe da objekat progovori i da nam se saopšti kao što u trenucima velike iskrenosti i bliskosti sa sobom priznajemo svoj potpuni poraz. Uhvatiti taj trenutak bilog i nedočekanog, neispunjenog i spoznatog, mišljenog i nerečenog, to je dramatika susreta sa prošlošću i drevnošću koja je obeležila ovu seriju predmeta…
Krte, zacrnjene i u crnilu utopljene stvarčice zato dozvoljavaju da se tragovi folklora i simboli religije, znaci pokreta i reminiscencije na prošle istorijske kretnje, susretnu sa svetom izveštaja, mašine i fabrikovanih saznanja. Usred toga je nešto što liči na drveni filter. Usred više kompozicija, dakle, postavljen je rezonator u kojem odjekuje ono što je bilo, a to je i pregrada prema onome što će biti. Unazad gledano to je deo neke nemoguće mašine koja bi, da je načinjena, omogućila uspešno poslovanje istorije, a pošto nije, već je ostala samo kao kostur sa koga su sljuštene funkcija i smisao, onda je to poslednji tračak neke, u našim očima koliko velike, toliko i daleke prošlosti. „Srbija״ je tu jer nema Srbije. A onda ni „Srbija״ nema samu sebe, nego ima to što nema i to što više nije, što još nije i što će tek biti. Zato je bolje ne dodirnuti taj ćumur i sagorelost koja je ostala, i zato nam se crno piše. Tamo gde crno piše i crno govori, tu je savremenost oduvek objavljivala svoju konačnu granicu, od koje bi spasavala drevna prošlost, da je ima, ili neka bolja budućnost, kad bi je bilo. (Aleksandar Jerkov)