Goran Pajović, arheolog i umetnik rodom iz Bara (Crna Gora), u subotu, 18. maja 2019. godine u okviru Noći Muzeja predstaviće u Holu Velike sale Kulturnog centra izložbu fotografija iz ciklusa „Refleksi samoće“.
Otvaranje izložbe je u 19 sati
BIOGRAFIJA
Goran Pajović je rođen 1987. godine u Baru. Studije je pohađao na Univerzitetu u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za arheologiju. Diplomirao je 2013. godine sa usmjerenjem – praistoričar. Zaposlen u Narodnom muzeju Crne Gore, kao kustos arheolog .
Učestvovao je na više od 30 terenskih arheoloških istraživanja u zemlji i inostranstvu. Autor je nekoliko stručnih članka i publikacija.
Koautor je arheološke izložbe „Klesarski eho – Izložba fotografija kamene plastike iz bazilike u Budvi (VI–IX vijek)“, koja je tokom 2015. Predstavljena u Podgorici, Budvi i Kotoru. Za potrebe izložbe „Lazaret i Kastelo, nadahnuće i motiv“ kreirao je 3D animaciju koja se prikazuje kao zasebno izložbeno dijelo. Jedan od dvojice priređivača ,,Zbornika radova o Kastelu i Lazaretu u Petrovcu, Zidine nad nemirnim morem“, u kojem je i publikovao jedan svoj rad. Jedan od troje autora izložbe ,,Gaser u Crnoj Gori, Potreba i Ponos“.
Autor je kratkog dokumentarnog video priloga koji je dio programa Smotre arheološkog filma u 2016. godini, čiji je organizator Narodni muzej u Beogradu. Za izložbu ,,Gaser u Crnoj Gori, Potreba i Ponos“ realizovao je istoimeni dokumentarni film, koji je promovisan u Baru, Budvi i na Cetinju, a ujedno i uvršten kao dio programa međunarodnog muzejskog filma u Zagrebu ,,MUVI 06: muzeji-video-film“, 2016. godine. Autor je i dokumentarnog filma o barskom fudbalskom klubu Sloga – ,,Sloga nije samo klub“, premijerno prikazan u Starom Baru u septembru 2016. godine.
Član je Društva arheologa Crne Gore. Učesnik je na nekoliko javnih tribina i okruglih stolova na temu arheologije i kulturnih dobara Crne Gore, te i autor nekoliko kraćih tekstova za brošure i kataloge. Predavač na nekoliko tematskih naučnih skupova o temama iz arheologije. Profesionalno je zainteresovan za praistoriju, rani srednji vijek i mogućnosti implementacije modernih tehnoloških dostignuća u arheologiju. Pored svoje struke, bavi se filmom, 3D rekonstrukcijom, grafičkim dizajnom, i fotografijom.
Iz Kataloga
Doista, čudno je više ne živeti na zemlji,
običaje što su tek jedva izučeni
ne upražnjavati više, ružama i drugim
predmetima što su prepuni obećanja
ne pridavati značaj budućnosti ljudske;
Ono što se bilo u beskrajno plašljivim rukama
ne biti više, pa čak i sopstveno ime za sobom
kao slomljenu neku igračku ostaviti.
R.M. Rilke, Devinske elegije (Prva elegija)
Osama, kao trenutak u kome bivamo prepušteni sebi samima, podrazumeva na neki način i tišinu. Međutim, ta tišina nosi neprekidnu vest, kako bi rekao Rilke. Neprekidnu vest koja nam dolazi od duhova prošlosti, okoline, ostataka građevina, prirode, ali i od nas samih, kao unutarnji dijalog koji samo u trenucima samoće zaista čujemo. Ono što je krasi jeste nemogućnost zasićenja, ona iznova i iznova nosi glasove, u zavisnosti od toga gde smo, u šta gledamo i šta vidimo.
Svakom ko se uhvati u koštac s umetnošću, u ovom slučaju je fotografija bila izbor, sigurno je dobro poznat osećaj samoće, makar ona trajala samo jedan tren i to onaj kada se čuje samo sopstveno disanje i strujanje energije, razmena s onim što se gleda kroz objektiv. Sve nakon dodira okidača zbiva se unutar kamere. Radi se o onome što se zove izuzetak, tren kada biva zapisano, time odvojeno od realnog vremena u kom vlada drugačije čitanje.
Goran Pajović, po vokaciji arheolog, veliku ljubav gaji i prema fotografiji. Ciklus fotografija Refleksi samoće možda najbolje otkriva njegovu prirodu – tih i nenametljiv kakav jeste, on poseduje i onaj nepokolebljivi žar i strpljenje svojstvene arheolozima u stalnoj potrazi za novim otkrićima i željom da se sačuvaju od zaborava. Strpljenje i fotografija se prirodno dopunjuju, a s obzirom na vreme provedeno na terenu i na čestim putovanjima, fotografija se nametnula autoru kao veoma pogodna i za samorefleksiju.
Odabir motiva kod Gorana dolazi spontano, međutim, ono što ga prvenstveno vodi jeste osećaj da veoma malo zaista vidimo svet oko sebe, svoju okolinu, prirodu kao takvu. Gledajući fotografije iznova postajemo svesni da smo dodir sa prirodom skoro pa i izgubili, živi svet u našem okruženju više i ne primećujemo, da ne govorimo o beleženju trajnih promena koje se dešavaju. Uz sve to, nedovoljno poznajemo ili se ne trudimo da upoznamo kulturnu baštinu, pa ostaci hrama za nas nisu više sveta mesta koja nose pregršt kulturnih i duhovnih informacija, već samo neme ruševine koje čekaju konačno urušavanje zbog veoma malo ili nimalo brige. Podstaknut takvim i sličnim razmišljanjima, Goran je napravio seriju crno-belih fotografija sa motivima građevina, arheoloških nalazišta, kamene plastike, fragmenata arhitekture, ali i one koje u krupnom planu prikazuju delove pejzaža, biljni svet, insekte.
Afinitet određenih autora prema crno-beloj fotografiji, zasnovan najčešće na mišljenju da one jasnije otkrivaju značenje fotografije, odnosno, svet koncepata1, deli i Goran Pajović. Izazov u smislu produkcije bilo je „oduzimanje“ boje jer su snimljene u koloru, a da se pritom plošnost ne izdvoji kao značajna karakteristika, čemu je autor vešto odgovorio zadržavanjem dubine i jasnom kompozicijom, precizno vođenom.
Iako su motivi birani instinktivno zbog njihove sugestivnosti, likovnosti ili pogodnosti momenta u kome ih vidi, Goranove fotografije, pored dokumentarnosti, poseduju i kvalitet po kome su „više od slike”, a koji omogućava recepciju i na senzibilnom i na pojmovnom nivou2, posebno kada je reč o ostacima građevina i spomenicima kulture. Višeslojnost značenja koja nose uslovljava i višestruki odnos prema njima – čitamo ih i na osnovu osećanja koja bude svojom pojavnošću, ali i kao arhivski dokument, materijalno svedočanstvo prošlosti podložno analitičnom pristupu i daljoj interpretaciji. Ikonični primer bile bi fotografije ostataka katedrale svetog Ivana u Svaču i stećka iz Crne Gore, ili pak, ostataka Herinog hrama u Pestumu, Koloseuma i Panteona u Rimu…. Ono što je zaista zanimljivo jeste da, ma koliko nas fotografije „uvlačile u sebe”, naše prisustvo u realnosti zadržava integritet jednako kao i prošlost koju očitavamo s njih, što nas navodi da posmatramo i preispitujemo svoje mesto u odnosu na okvir zadate prošlosti i određenih režima znanja.
S druge strane, fotografije živog sveta, biljaka i mena koje se svakodnevno dešavaju, otkrivaju nam intiman odnos autora prema prirodi i specifičnu povezanost koju s njom uspostavlja. Krupnim planom nervature lišća, kora drveća, vlati trave i cveća, poziva nas da pojmimo njihovo faktičko prisustvo, a ne da ih mimoilazimo jer se, prosto, podrazumevaju kao deo okoline. Nedostatak empatije za živi svet u celini je pošast koja uzima maha, na šta Goran odgovara svojim radom doprinoseći njegovom očuvanju.
Društvo u kome se nalazimo okrenuto je stalnim promenama, kretnjama, ubrzanju, gde sve postaje kratkoročno, efemerno, i u kome pitanja da li nas je brzina savladala ili još uvek postoji mogućnost da se nešto zabeleži, sačuva i da opstane, ostaje otvoreno. Kako zadržati prošlost i učiniti je vidljivom, i time sačuvati sebe za vreme koje dolazi? Mogući odgovor na pitanja koja nas tište bio bi očuvanje kulture i prirode, jer jedino tako možemo održati kontinuitet i zaštititi okvir bez kojeg ne možemo ni postojati.
Ana Ivanović, istoričar umetnosti
