Љубомир Попадић, признати и награђивани сликар, родом из Тивта (Црна Гора), уметник, чије слике красе зидове бројних музеја, галерија и приватних колекција код нас и у иностранству, представиће у уторак, 4. новембра 2025. године у Модерној галерији Културног центра своје стваралаштво.
“Реч је о уметнику који држи до класичних принципа сликања и структуралног богатства облика, при чему су рационално и емотивно на његовом сликарском пољу пронашли срећан консензус. Било да слика старинска врата, мртве природе, сливени ритам кровова медитеранских градова, или да открива тајанствену унутрашњост старинских ормара и креденаца наших грађанских соба, Попадић мекоћом сенки постиже метафизичност призора као другачије уобличене реалности.”
Отварање изложбе је у 18 сати.
МЕДИТЕРАНСКИ ПРИЗОРИ ЉУБОМИРА ПОПАДИЋА
Већ у првом суочавању са сликама Љубомира Попадића препознајемо карактер живописних медитеранских призора и сликарев префињени, аристократски таленат. Притом, свака појединост на тим призорима је веома сложена. Овај уметник препознаје Медитеран у светлости свог сопственог уметничко искуства, дубоко осећајући ту егзотичну лепоту.
Љубомир Попадић држи до класичних принципа сликања и структуралног богатства облика, при чему су рационално и емотивно на његовом сликарском пољу пронашли срећан консензус. Било да слика старинска врата, мртве природе, сливени ритам кровова медитеранских градова, или да открива тајанствену унутрашњост старинских ормара и креденаца наших грађанских соба, Попадић мекоћом сенки постиже метафизичност призора као другачије уобличене реалности.
Слике Љуба Попадића изнова обнављају наше чуђење пред великом тајном предметног света, не запостављајући притом ликовност, лепоту сликарске материје, те упућеност на онтолошку основу насликаних призора. Код овог уметника свежа модрила, плава, окер и боја старог злата су заправо боје овековечења, темпоралности, трајања. Посматрајући Попадићеве слике ми осећамо мирисе Медитерана, лаванде, ружмарина. Уживамо у безмикробној светлости, камену и води која нам открива своја отајства. Љубомир Попадић призива поетску, а не фактографску Боку. Ону Боку као драгоцени ендем са свим својим ерогенитетом, у пуном опсегу своје топле, медитеранске сексуалности. Код Попадића медитерански призор је суштински огољен и ментално евоциран. Насупрот физиса камених фасада и кровова утонулих у нерањиву тишину, овде стоји метафизис медитеранске светлости и чисте, смарагне воде.
У овом сликарству тихих душевних узбуђења увек су присутне рафиниране размере. Оно што постоји у спољнем свету преображено је једним магијским сликарским захватом у посебност света слике. Притом, Попадићево сликарство не подлеже поетици фотореализма зато што је виртуелитет преображеног облика и спољњег реалитета преображен на један мистичан начин. Другим речима својства физиса овде се преводе у појесис. Овде се не ради о сликарском илузионизму као коначном циљу, већ о стварању једног преобразитељског призора као спиритуално-одуховљеног стања.
Попадићеве слике на најлепши начин откривају размере његове сликарске особности. Овај уметник понире у материјалне структуре предмета који га заокупљају, намећући нам своје оптичке утиске о њима. Њега занима онај реални, неумитни изглед ствари, чудесна мирноћа и лирика обичних предмета које он успева да прокреира у комплексну архитектуру, демонстрирајући мајсторство у материјализацији дрвета, стакла, метала.
Евокација еротизма важан је део Попадићевог сликарског бављења. Одзив овог уметника на наго женско тело није исход његовог тренутног надахнућа, већ је медитерански непосредан и чулан, при чему су та непосредност и чулност усклађени са опсесивношћу према форми. Истанчани, чулни женски актови сликани су са дубоком усредсређеношћу. Наго женско тело опсервирано је са осећајем за његову топлу љупкост. Жена је на Попадићевом сликарском пољу егзотична богиња идеализована у античком маниру.
Насупрот саморазорном свету данашње дигиталне апокалипсе Љубомир Попадић нам је предочио властиту радост откривалачког виђења медитеранских призора, нагих женских тела и један биографски однос према скривеним кутовима града који су у исти мах и део уметникове суштости, али и суштости сваког посматрача танане душе и осетљивог духовног састава.
Драган Јовановић Данилов