Позоришна представа: „Сан Славије“ у продукцији „Чешка беседа“ из Београда, у суботу, 2. новембра 2024. године биће изведена сцени Културног центра „Мија Алексић“ у Горњем Милановцу.
Шeсти прojeкaт Чeшкoг пoзoриштa – прeдстaвa „Сaн Слaвиje“ гoвoри o судбини Toмaшa Maсaрикa и o њeгoвим вeзaмa сa Србимa, њeгoвим сaрaдницимa. Пoсeбнa пaжњa je пoсвeћeнa Maсaрикoвoм пoбрaтимству сa Jeрeмиjoм Нeдићeм из Teoчинa.
Aутoр тeкстa и рeжиjу потписује: Рaсткo Jeвтoвић.
Улoгe тумаче Joсип Ишeк (Влaдимир Спичaнoвић / Mиoдрaг Mишкo Toмић), Aлeксaндрa Сaњa Сaлoм, Срђaн Сeрђo Ajвaз, Jeлeнa Вeлимирoвић, Сaшкa Врaнкoвић, Љиљaнa Пeтрoвић, Никoлa Дукић, Maркo Кoвaчeвић, Пeтaр Вeкoвић и Кaтaринa Ивaнoвић.
Наратори су Хaнa Гoлднeр и Рaсткo Jeвтoвић. Музику потписују Aлeксaндaр Прaдaл и Влaдимир Ђeкић, а кoстимoгрaфиjу Mиoдрaг Mишкo Toмић.
Почетак представе је у 20 сати.
Преузимање бесплатних улазница на билетарници велике сале, радним данима од 11:00 до 20:00.
Foto: Wikipedia
Прича о Томашу Масарику и Јеремији Недићу
Томаш Масарик, је био политичар, филозоф, социолог и новинар. Предводио је покрет који се залагао за независност Чешке и Словачке од Аустроугарске царевине. За председника Чехословачке је изабран чак три пута – 1920, 1927. и 1934. године. Убраја се међу најпоштованије личности свог доба.
Масарик је рођен 7. марта 1850. године у радничкој породици у Моравској, која је у то време била део Аустријског царства. По националности је био Словак из Мађарске.
У школу је кренуо са шест година, да би двадесет година касније докторирао филозофију у Бечу. На постдипломским студијама упознао је Шарлоту Гариг, коју је и оженио 1878. године. Свом презимену придодао је презиме супруге. И ако је Шарлота била ћерка чувеног њујоршког банкара, живели су скромно. Имали су четворо деце, а Шарлота је из поштовања према супругу научила чешки језик.
Ванредни професор филозофије на Прашком универзитету постао је 1882. године Ту је, због својих политичких ставова и идеја стекао огромну популарност. Нападао је аустроугарски савез са Немачком, као и њену империјалистичку политику на Балкану. Бранио је права Срба и Хрвата, нарочито у време анексије Босне и Херцеговине 1909. године. Политичком снагом приморао је цара Франца Јозефа да ослободи Србе оптужене за велеиздају Хабзбуршке монархије у монтираном загребачком процесу.
Почетком Првог светског рата, због противљења аустроугарској ратној политици и залагања за оснивање државе која би обухватала: Чешку, Моравску, Словачку и Шлеску (део данашње Пољске) Томаш Масарик је осуђен на смрт. Био је принуђен да емигрира на запад Европе. Савезнике је тражио у Британији, Француској и САД, које су и признале стварање Чехословачког националног савета.
Након распада Аустроугарске, чехословачка народна скупштина изабрала је Томаша Гарига Масарика за првог председника новоосноване земље. Као „Ослободилац” и „Отац Чехословачке”, стално је био заузет решавањем кризе настале сукобом чешких и словачких странка. Био је један од првих политичких лидера у Европи који је изразио забринутост због успона Хитлера и нацизма. Поднео је оставку 14. децембра 1935. године, због старости и лошег здравља, а наследио га је Едвард Бенеш.
Томаш Масарик је преминуо 14. септембра 1937, у Лани (Чешка) у 87. години.
Foto: Wikipedia
Побратимство са српским сељаком
Томаш Масарик, професор Прашког универзитета, упознао је Јеремију Недића априла 1910. године током боравка у Србији. Док је у селу Теочин, у Рудничко-таковском крају, причао са сељацима како би упознао српски народ, један од њих се издвојио, рекавши му “Ја Вас, господине професоре, познајем”.
Не мора човек човека лично да види да би дошло до познанства, ја сам читао Ваше чланке из области славистике, које су објављивале “Мале новине” и “Политика” – рекао му је Јеремија, који је тада имао 57 година.
Масарик се изненадио што се један сељак интересује за славистику, па је до касно у ноћ остао да прича са њим. Сутрадан, за ручком су се и побратимили, прича је Момчила Пауновић, колекционара, хроничара и руководиоца Дома културе „Војислав Илић“ на Руднику.
Писма из Прага у Теочин и назад размењивала су се пуних 26 година. Јеремија никада није пропустио да свом побратиму честита рођендан и Дан државности Чехословачке. У писму из 1935. године Јеремија пише да су његова три сина, Милан, Милорад и Милош, учествовали у Великом рату и да су се сва тројица вратила са Карађорђевом звездом – највреднијим одликовањем. Тада је позвао Масарика да дође у Србију. Недуго потом из Прага је стигао одговор: “Побратиме, на тебе је ред, дођи у Праг, бићеш гост мог дома”.
И Јеремија Недић, сељак из Теочина се запутио у Праг. У традиционалном српском оделу, на одредиште је стигао 4. фебруара 1936, носећи поклоне за побратима – испричао је Пауновић.
Чешка и Југословенска штапма тога доба писала је о овом догађају.
Након свечаног ручка, ћерке Томаша Г. Масарика, др Алиса и Олга, предале су поклоне оцу, које му је из Србије донео пријатељ. Поклони су били: сушене шљиве пуњене језгром ораха из Шумадије, два ћилима која је изаткала унука Јеремије Недића и на крају српски опанци. Када је узео тај поклон у руке, Недић је подсетио побратима да су такве опанке носили поносни српски ратници, који су храбро бранили своју отаџбину од многих освајача. Са тим речима је опанке предао господину председнику – пише “Политика”.
Годину дана после овог сусрета, 19. септембра 1937. у Србију је стигла вест да је чехословачки председник умро после дуже болести. Јеремија, који је тада имао 85 година, за смрт побратима је сазнао у Чачку. Истог тренутка упутио се на Масарикову сахрану. Кренуо је у пратњи унука, о свом трошку, истим возом којим је за Праг пошла и званична државна делегација Краљевине Југославије.
На вечни починак Масарика је испратило више хиљада људи. Шпалир се у једном тренутку размакао и ковчегу је пришао српски сељак у народној ношњи… Затим се у поворци придружио члановима најуже породице покојника.
Сусрет између мртвог Масарика и српског сељака, његовог пријатеља и побратима, био је дирљив. Стари Јеремија није могао да задржи сузе. Плакали су и они који су овај призор гледали – писала је ондашња “Политика”.
Јеремија Недић није био богат човек, зато је прича да о свом трошку, са унуком оде у Праг још дирљивија. Према причи Момчила Пауновића, у повратку са сахране су остали без новца, па је унук морао да изађе из воза на станици у Новом Саду. У Теочин је дошао тек након што су му деда и отац, по брату послали новац за карту назад.
Јеремија Недић преминуо је 1939. године. Чехословачко посланство у Београду тада је у име породице покојног председника Томаша Масарика и народа Чехословачке породици Јеремије Недића упутило телеграм саучешћа.
