Изложба: “Поштовани господине колега, кореспонденција Милутина Миланковића (1879 – 1958)”
Наталија Јанц, магистар историје, филозофије, природних наука и технологије представиће у петак, 27. марта 2026. године у галерији Дома културе “Војислав Илић” на Руднику изложбу “Поштовани господине колега, кореспонденција Милутина Миланковића (1879 – 1958)”.
Реч је о писмима које признати српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, али и писац размењивао са истакнутим људима тога доба. Између осталог на изложби ће бити представљено и писмо Архиепископа Константинопољског – Новог Рима и Патријарха Мелетона IV упућено Миланковићу 1923. године, затим рођенданска честитка коју је Миланковић упутио Николи Тесли 1931. године, као и песма посвећена математичару Мики Аласу.
Отварање изложбе је у 18 сати.
О академику Милутину Миланковићу
- Математичким формулама је описивао ритам свемира.
- Направио је један од најпрецизнијих календара и променио наше разумевање планете и њене климатске циклусе.
- Иза портрета мушкарца на новчаници од 2.000 динара крије се прича о једном о најзначајнијих светских научника.
Милутин Миланковић је био српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, али и писац. Радио је као професор примењене математике и небеске механике на Универзитету у Београду. Био је директор Астрономске опсерваторије у Београду, а учествовао је и у поновном оснивању Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније (члан комисије од 1948. до 1953.)
Пет занимљивих чињеница о Миланковићу
1. Изучавао бетон и градио мостове на почетку каријере
Рођен је 1879. године у Даљу, неделеко од Осјека, где је и започео школовање. Студирао је инжењерство на Техничкој великој школи у Бечу. Докторирао је 1904. године на теми теоријског истраживања бетона и пројектовања бетонских конструкција. Осмислио је и патентирао нове приступе бетонској конструкцији. Градио је бране, мостове, подизао грађевине у армираном бетону широм тадашње Аустроугарске, а реконструисао је и крило Техничке велике школе у Бечу.
2. Кратер на Месецу носи његово име
Милутин Миланковић 1909. године постаје професор Универзитета у Београду. Почиње да се бави небеском механиком, граном астрономије која проучава кретање небеских тела. Написао је неколико универзитетских уџбеника – “Небеска механика”, “Основе небеске механике” и “Астрономска теорија климатских промена и њена примена у геофизици”. Био је и директор Астрономске опсерваторије. Израчунавао је параметре Земљиног кретања. Бавио се и теоријом планетарних температура и утврдио да је средња температура површине Марса нижа за 30 степени Целзјуса у односу на Земљу.
У част његових достигнућа у астрономији, научници Совјетске академије су 1965. године један кратер на тамној страни Месеца назвали „Миланковић“.
На Конгресу православних цркава у Истанбулу, 1923. године Миланковић представља реформисани јулијански календар. Имао је идеју да се преступне године више не рачунају по правилу „свака четврта“, већ посебним прорачунима. Овом реформом календар постаје прецизнији, а разлика у односу на грегоријански појавила би се тек 2800. године. Правило за одређивање хришћанског празника Ускрса није мењано.
4. Теорија о смењивању ледених доба
Миланковић је открио и да дугорочне промене у односу Земље и Сунца утичу на климу и да управо оне покрећу почетак и крај ледених доба. Ледена доба смењују се на око 41.000 година. Ови циклуси, данас су познати као Миланковићеви циклуси. Миланковићева теорија добила је потврду 1976, када је студија објављена у часопису “Science” показала да се велике климатске промене у последњих 450.000 година поклапају са фазама Миланковићевих циклуса. Каснија истраживања, као што је анализа дубоких морских седимената и ледених језгара потврдила су у потпуности Миланковићев рад. Његова теорија данас је део званичне научне литературе Националне академије наука Америке.
Миланковић је двадесетих година прошлог века имао идеју да развој астрономије представи у форми личних доживљаја. Писао је писма младом имагинарном пријатељу која су излазила у Летопису Матице српске. У њима је описивао путовања у прошлост како би посећивао познате научнике и истраживао њихове идеје, посебно о астрономији. Писао је на питак и разумљив начин. Преписка је касније сакупљена и објављена као књига “Кроз васиону и векове: Писма једног астронома”. Миланковић је аутор и других дела у којима се сусрећу наука, књижевност и простор.
Милутин Миланковић је преминуо 12. децембра 1958. у Београду.
Сахрањен је на београдском Новом гробљу, да би, осам година касније његови посмртни остаци, по његовој жељи, били пренети у породичну гробницу у Даљу.