Marijana Rakićević mlada akademska umetnica rodom iz Čačka predstaviće u petak 12. februra u Likovnom salonu Kulturnog centra izložbu naziva ,,Sa one strane“.
Postavku čine slike i crteži različitih dimenzija koje je umetnica stvarala kombinovanim tehnikama poslednjih godina.
Marijana Rakićević diplomirala je prošle godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu – odsek zidno slikarsvo. Iza sebe ima dve samostalne i veći broj kolektivnih izložbi.
Stipendista je Fonda za mlade talente (Dositejeve stipendije).
Organizator izložbe je Kulturni centar, a otvaranje je izložbe je u 18 sati.
Skriveno i razotkriveno
Priznanja, nagrade, stipendije, otkupi i postepeni ulazak umetnika u privatne zbirke i galerijske kolekcije, odakle njegovo delo nadalje stiče svoj značaj, model je po kome možemo pratiti njegov siguran i pouzdan uspon u svetu umetnosti. Nagli usponi često su stvar prolaznih moda, brzih senzacija, dok sporo i mukotrpno delanje i delovanje koje se opire osporavanju, kursu dnevne, senzacionalističke kritike, i koje cesto nalazi svoje, autentične, nesvakidašnje puteve do očiju stasale i radoznale publike, ostaje kao zalog jednog vremena, kao njegova tiha freska ili bučna osuda.
Pred nama su crteži i slike Marijane Rakićević (1992). Umetnice koja ozbiljnim, strpljivim i posvećenim radom gradi svoju poziciju i sada već prepoznatljive obrise svoje likovne fizionomije. Dve stvari su nam najednom očite: da je u pitanju neko ko je sadržinski pobuđen nimalo jednostavnim, tegobnim i turobnim motivima, motivima koji dolaze sa one strane kako nam već nameće naziv izložbe, i da naznačenom repertoaru motiva u formalnom i likovnom smislu pristupa smelo, intrigantno, kombinujući tehnike i insistirajući na nadrealnim i snoviđajnim utiscima. Čuda, strahovi, osamljenosti, konflikti, žalovi i bolovi, ljubav koja se izvrgla u svinjsko koketiranje i trgovina stvarima koja se pretvorila u trgovinu bićima i postojanjem, teatarske su tačke koje pred nas iznosi nesvakidašnja povorka simulakruma, mutanata, hibrida, jedan naročiti, otuđeni svet, svet koji srpsko slikarstvo nastanjuje već više od pola veka, migrirajući iz opusa Đurića, Toškovića i Veličkovića u opuse novih, mladih, pobunjenih i uznemirenih srpskih umetnika. Svet koji prebiva onkraj našeg, sa one strane, ali čega? Da li je to svet koji nam je potpuna nepoznanica, ili pak svet koji nam je uprkos svojoj otuđenosti i degenerisanosti jako dobro poznat, potisnut u mrak snova kao sveprisutna opsesija i prerušena slutnja? Odgovor na ovo pitanje krije se u samom Marijaninom delu. Postoje umetnici koji se u drustvene i istorijske probleme uključuju sa gorljivom hrabrošću i razornom kritikom, i postoje umetnici u čijem opusu se ovi problemi reflektuju i pretvaraju u simbol, mit, alegoriju, čudo, i nastavljaju da nadalje deluju opominjući, uznemirujući, osuđujući… Marijana Rakićević, već je jasno, pripada ovom drugom tipu. Onima čije intimne reakcije i unutrašnji konflikti, oslobođeni svog destruktivnog delovanja i prerušeni u jedan iščašeni, groteskni theatrum mundi, stoje onkraj našeg sveta kao njegovo razotkriveno, ogoljeno, tragično lice. Tipu koji všsto pronalazi i znalački transponuje teške motive u prvorazredne likovne fakte i činjenice, i čija retoričnost katkada ide ispred njihove sirove likovnosti, ali nikada ne narušavajući njenu besprekornu fakturu.
Možda nas ova izložba začudi i prestraši. Možda nas njena ponetost mračnim i turobnim uznemiri. Ali, ako hrabro istrajemo i smelo sagledamo njenu celinu, bićemo višestruko nagrađeni za ukazano strpljenje. Opsesije i snovi, slutnje i nagoveštaji često nisu ništa drugo do kondenzovani, koncentrisani uvidi u samu srž naše svakodnevice, o kojoj istinu pronalazimo tek sa one strane.
Miodrag Danilović
