Zoran Todor, akademski umetnik iz Smederevske Palanke i višegodišnji učesnik Bijenala umetnosti minijature i likovne kolonije „Mina Vukomanović Karadžić“, svoje dugogodišnje umetničko stvaralaštvo krunisao je samostalnom izložbom slika naziva „Korozija“. Postavka od 16 radova rađenih kombinovanim tehnikama predstavljena je sinoć (27. septembar) u Gornjem Milanovcu u Modernoj galeriji Kulturnog centra.
Izložbu je otvorio Radoš Gačić, istoričar umetnosti i urednik likovnog programa Kulturnog centra. Ističući da je Zoran Todor. najpre završio Školu za likovne tehničare, a potom i diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, odsek grafike, Gačić je naglasio da je Todor. za svoj višedecenijski umetnički rad više puta nagrađen vrednim priznanjima među kojima su i: Prva nagrada za slikarstvo na Šestom bijenalu likovne i primenjene umetnosti u Smederevu (2008) i Grand Prix Druge međunarodne izložbe umetnosti u minijaturi u Majdanpeku (2011).
Otvaranje izložbe svojim nastupom upotpunio je Vladimir Kovačević, učenik Muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“ iz Čačka, odsek harmonika.
Radovi Zorana Todora. u Modernoj galeriji biće izloženi do 21. oktobra.
U DOMENU NOVIH VREDNOSTI
Zoran Todor se na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, usavršavao na odseku za grafičke veštine. Neko vreme je dotične radove izlagao na prestižnim smotrama, međutim, ubrzo je spoznao magičnu moć boje, kojoj nije mogao da odoli.
Slikarstvo je postalo njegovo primarno opredelenje, čime je grafika odnekoć ostala u senci pikturalnih istraživanja. U tome, čini se, nije pogrešio, jer ga, ubrzo potom, u domenu slikarstva, vidimo kao zrelu i sasvim oformljenu stvaralačku pojavu. To pokazuju ostvareni radovi, pogotovu novijeg datuma, koje, ovom prigodom, izlaže sudu javnosti.
Zoran je prošao složeni put, od realne prirode do prirode slike. Ipak, on se nije odveć oslanjao na motiv, koji mu je služio kao polazište, zapravo, kao moguće uporište na osnovu kojeg je nastojao da uspostavi odgovarajuće vizuelno stanovište.
Potonje slike pružaju uvid u aspekt složenih tvoračkih premisa, kojima se priklanja. Naime, njega inspiriše stvarnost, zapravo, podstiču ga oblici i pojave iz okruženja, koje slikarskim jezikom transformiše, menja i prilagođava osetljivosti za likovnu sadržajnost. Shodno ideji koju sledi, u zaturenim prostorima nalazi i, iz dubine vremena, iznosi pojedine predmete, koji odgovaraju njegovoj znatiželji. On se naginje nad minulim svetom, prodire u njegovo suštastvo te ga, shodno vlastitoj percepciji, menja, vitalizuje i preobražava u odgovarajuću estetsku datost.
Umetnik koristi oblike, prirodnim procesom oronulih stanja, najčešće zahvaćenih rđom i truljenjem. Sa njima uspostavlja „komunikaciju“ na ravni vizuelnog aspekta, potom, zaustavlja im tok starenja, menja im stečenu poziciju, napokon, aplicira ih na oslikanu podlogu. Naknadno nanete, delikatno sprovedene bojene intervencije, potenciraju sudbinski protok vremena. Todor time potire granicu između materije i procesa njenog nestajanja, čiju prolaznost obustavlja, „doteruje“ i fiksira spram likovne zbilje, zapravo, u skladu sopstvenih estetskih doživljaja. Na taj način predmet nalazi novo ishodište ali i bitno drugačije značenje.
Todor osvežava pitanje odnosa prema gotovom, tačnije, prema zaboravljenom ili odbačenom industrijskom produktu. Budući da je izgubio negdašnju upotrebnu vrednost, on mu, kreativnim umećem, priuštava kontekst likovnosti. Nanovo uspostavljenim identitetom, priuštena je drugačija energija, koju predmet isijava u sledu izmenjenog postanja i dodate opredmećenosti materije, uzdignute na ravan duhovne konotacije. Zoranova vokacija viđenog je, jednim delom, kako je zapaženo, naslonjena na smer novog enformela. Njegove slike prožimanju aspekti stvarnog i nestvarnog. Uočava, se pri tom, osoben pristup, koji se poistovećuje sa racionalnom koliko iracionalnom dimenzijom, kojom su dotični radovi ovaploćeni.
Neću kazati ništa novo ako iznesem tvrdnju da slike o kojima je reč, svojom poetikom anticipiraju razdoblje naše umetnosti začete početkom druge polovine prošloga veka. Njihovim postignućem nastavlja se kontinuitet važnog smera domaćeg slikarstva, koje uvek iznova pleni pažnju stvaralaca i podstiče na nova pregnuća. Opus Zorana Todora uspostavlja nužnu sponu sa tokovima dotične prakse, kojoj on, bez sumnje, čini značajan doprinos. Njegovo ostvarenje se, u tom pogledu, pokazuje zapaženim pomakom u sledu savremene srpske umetnosti.
Zdravko Vučinić
