Kulturni centar Gornji Milanovac, predstaviće u utorak, 15. decembra u Likovnoj galeriji (Likovni salon) izložbu crteža Žarka Drinćića akademskog umetnika iz Novog Sada.
Žarko Drinčić diplomirao je na Akademiji umetnosti 1994. godine na smeru slikanje u klasi profesora Dušana Todorovića. Studije je okončao kao student generacije. Dobitnik je godišnje nagrade za crtež, kao i nagrade Univerziteta grada Novog Sada za postignut uspeh tokom školovanja.
Samostalno je izlagao u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Požarevcu, Italiji – Bolonja (Italija) i Sloveniji – Domžale i Izola.
Učestvovao je u osnivanju likovne kolonije MENSE Srbije kao i „Društva umetnika i prirodnjaka“.
Bavi se i fotografijom za koje je dobio nagradu Nacionalne geografije, izdanje za Srbiju, kao i nagradu na konkursu za „Kripto fotografiju“ u Gornjem Milanovcu.
Otvaranje izložbe je u 18 sati.
Iz kataloga
Poslednjih deset godina srpsku umetničku scenu obeležio je i nestanak crteža. Na mapi evropskog crteža Beograd je, zajedno sa Zagrebom i Podgoricom, bio značajan centar. Crtež je doživeo apokalipsu. Uprkos svemu i svima, jedan čovek, i sada crta.
Žarko Drinčić je mitska figura, kao uklet i po strani od svega. Kreće se između slikarskog raja i crnog Sunca poezije, između vatre i pepela, razuma i ništavila.
Ovaj novosadski umetnik, koji kao i svi koji se ozbiljno bave crtežom, a ne slikom ili skulpturom, bliži je misaonom nego čulnom, više je zagledan u ponor, svestan da i ponor njega posmatra, nego što zna za svakodnevno, bilo ono i umetničko.
Van svega, katkad i izvan sebe, Drinčić je korenje svog crteža pronašao u istoriji i tradiciji, idući ispred svog vremena.
Zato njegov crtež ima nešto od bola vekova, suvoće umetnika koji dobro poznaje sve prevrtljivosti likovne scene i tvrdoće nekog ko ne dozvoljava mekom, lakom i lagodnom da dopru do umetnosti, Drinčić se rve sa crtežom (kad već niko ne sme), zaparao je liniju ka budućnosti crteža i na velikoj, staroj iskrzanoj mapi otkrio nove svetove.
Zašto Žarko Drinčić uopšte crta? Da možda ne želi da uznemiri one koji su se pomirili da umetnik više nikada neće uzeti pero, četkicu i dleto u ruke, one koji su se obradovali nestanku manuelnog, ili je želeo da pokaže sve mogućnosti nove podloge na koju je prvi primenio do tad neviđene tehnike crtanja, spojivši renesansnu i high-tech kulturu, mikelanđelovski crtež sa eksperimentalnim i konceptualnim.
Jednom rečju, morao je da počne da crta jer ništa tako dobro nije radio. Drinčić neprekidno crta. Posle brojnih izlaganih i prodatih mrtvih priroda, portreta, ikona, i drugih slika, vraća se crtežu. U vremenu opšteg rasula i umetnosti otupeloj i bez nade, pojavila se jedna žarka volja. Drinčić traga za nečim kao zaljubljenik i fanatik. U doba raznih spekulacija i apsoluta tržišta on radi nešto na šta se ne računa, ne polaže unapred pravo i ne očekuje ništa, pa ni da uspe. Pojavio se crtež kakav je uvek i bio, kakav treba i mora da bude, crtež radi crteža, na jednoj ploči koja pruža bezbroj mogućnosti.
Nije bitno kako će se završiti ova crtačka avantura, važno je da je počela. Vekovi crteža su za nama, a Žarko Drinčić će možda doprineti da budu i spred nas.
Dejan Đorić
