Културни центар “Мија Алексић” представиће у среду, 20. новембра 2024. године у Модерној галерији изложбу цртежа Сергеја Драшковића назива “Портрети”.
Отварање изложбе је у 18 сати.
Портрети
Писати о цртежима Сергеја Драшковића нимало није лако, потребно је сагледати његов целокупан опус од неколико стотина студија, углавном портрета.
Да би се допрло до суштине његовог стваралаштва, најпре би требало одговорити на питање – шта то њега тера да црта портрете до перфекције? Са невероватним сензибилитетом, овај уметник успева да проникне у психологију модела, али уједно и да наметне своје разлоге коришћења цртежа као медија, њему најближег у студирању личности.
Сергеј се одриче било каквог експресивног начина рада, а притом, филигрански прецизно, бележи своје расположење које превазилази сам цртеж. Кроз своје пажљиво одабране портрете медитативно прилази цртању и тако преузима психологију модела, дајући готово сваком цртежу дозу метафизичког. Овакав процес стварања Сергеја сврстава у уметнике који, давно заборављен, класични реализам користе као модел да се проникне у суштину цртања. Овај уметник, супротстављен епохи телевизијских и новинских фотографија које се заснивају искључиво на брзом протоку информација, изазива код посматрача ефекат зачуђености, као први утисак, остављајући за собом увек присутно питање – како је то успео? Посматрачи тих портрета, бивају затечени и зачуђени његовим умећем у тако присутној и видној сензибилности кроз сваки цртеж. Управо га перфекција у изразу и атмосфери, коју постиже у цртежима, одваја од већине уметника који често, на различите начине, прикривају мањак сензибилитета. Понајвише збуњује посвећеност времену које Сергеј проводи у изради цртежа и то данас у добу експресије, нових медија, убрзаности свега могућег. Овај уметник у својим радовима оловку и папир ставља испред бесконачних компјутерских помагала као основни и једини материјал и на тај начин се намерно супротставља “екранским парадигмама”, доминантним у последњих 50 година. Управо таква посвећеност процесу стварања једног дела га издваја, обезбеђује му место међу уметницима на које се треба обратити пажња.
Цртежи, који су изложени на овој изложби, обнављају интересовање публике за занатско умеће, упућују на значај истога, не само у контексту уметности. Ова изложба нас мотивише на преиспитивање утицаја нових медија на психологију појединца. Тај доминантни и разарајући модел, медији у садејству са савременим технологијама, све више преузима улогу појединца који би требао бити у поседу својих чула.
Кроз радове овог уметника поставља се и питање задатка уметника, па и појединца – да ли је могуће оваквим цртежима и занатским умећем указати на актуелне проблеме данашњице, супротставити се својим изразом неконтролисаном упливу дигиталне културе у поље уметности?
Уколико се овакви уметници не препознају у пољу културе, остаје изнова преиспитивање – ШТА ЈЕ ТО УМЕТНОСТ ДАНАС? (Живко Грозданић)
Биографија:
Рођен је у Карловцу, у Хрватској. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 2005. године у класи проф. Гордана Николића. Прву и другу годину студија био је у класи проф. Димитрија Пецића.
Награђиван је у другој и трећој години студија за цртеж и пејзаз. Учествово је на више колективних и неколико самосталих излозби.
Живи и ради у Београду.
2001. Кућа Војиновића, Инђија
2004. Галерија завода за проучавање културног развитка, Београд
2004. Срећна Галерија, Студентски културни центар, Београд
2024. Културни центар, Вршац
