МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ, ЈАГОДИНА
19. септембар – 11. октобар 2024.
Музеј наивне и маргиналне уметности из Јагодине гост је 10. Међународног филмског фестивала и „Дана Мије Алексића“, манифестација које ће од 19 септембра до 11. октобра 2024. године бити реализоване у Горњем Милановцу. Музеј из Јагодине представиће се изложбом „Профил једне институције“, која ће јавности бити представљена у четвртак 19. септембра. Аутори изложбе су Владимир Кокоруш и Радмила Стаменковић, кустоси Музеја наивне и маргиналне уметности.
Поставке ће бити изложене у Модерној галерији и холу испред велике сале Културног центра.
Отварање изложбе је у 18 сати.
„Промене на светској савременој уметничкој сцени, диктирају и промене у програму нашег Музеја. Нови профил музеја који градимо, који је активан учесник најпре домаће а затим и међународне институционалне уметничке сцене. Почевши од 1960. године, када је музеј основан под именом Галерија смоуких ликовних уметника у Светозареву, МНМУ непрестано ради на проучавању, прикупљању, заштити и промоцији дела несвакидашњих и аутентичних стваралаца, који се нису кретали зацртаним правцима, већ су подразумевали настанак нових форми и иновативних приступа уметничком стваралаштву. Како само име Mузеја сугерише, врло често су били позиционирани изван епицентра званичене културне матрице.
Изложбу “Профил једне институције” видимо као сјајну прилику да прикажемо један сажет преглед дела из наше колекције, од наивне уметности до арт брута. Изложба ће се одвијати на две локације.
У Модерној галерији изложбу отварају дела прве генерације класика наивне и маргиналне уметности, Јанка Брашића, Миланке Динић, Милана Рашича, Саве Секулића, док ће у Културном центру “Мија Алексић” бити скулптори различитих генерација и израза, где се преплићу рурални жанр Драгутина Алексића, Богосава Живковића, Милана Станисављевића и праисконске камене фигурине Илије Филиповића, до савремених ствараоца Предрага Милићевића Барбариена, Војкана Морара, француске уметнице Марго, међу којима ће се наћи и академски образовани уметници попут Горана Стојчетовића. Овде се не ради о смени генерација и жанрова, већ о прелазу из спољашњег у унутрашњи свет, са оног што видимо на оно што осећамо, што тиња у нашем унутрашњем бићу и што мора да експлодира и материјализује кроз цртеж и боје.“
