Изложба фотографија штампаних на платну “Иконе и фреске Рудничко – таковског краја”, аутора Бобана Стефановића и Радоша Гачића, биће представљена у четвртак, 26. децембра 2024. године у Галерији Културног центра Уб.
Иконе и фреске које ће бити представљене на изложби представљају највеће духовно наслеђе Рудничко-таковског краја. „Најлепши и најстарији примерци иконо и фреског сликарства репрезент су културног, уметничког и надасве духовног наслеђа у периоду од неколико векова“.
Отварање изложбе је у 14 сати.
О изложби:
Најстарији трагови иконописа и фрескописачког рада на подручју Рудничко-таковског краја налазе се у најстаријим црквама и манастирима који су преживели бурна времена српског средњег века, устаничка времена и, на жалост, небригу и непоштовање светиња у периоду друге половине двадесетог века. ”Најпознатије и најстарије иконе и фреске рудничко-таковског краја сачуване су у два манастира /Враћевшница и Вујан/, три цркве брвнаре /Таково, Љутовница, Прањани/, четири цркве задужбине Кнеза Милоша Обреновића /Савинац, Брусница, Брезна, Горњи Милановац/ и неколико сеоских цркава из 19. века /Горњи Бањани, Мајдан, Бољковци/. У највећој мери сачуване су иконе на иконостасима цркава као сликане целине и у ризницама појединачно. Фреске су мање више очуване у две манастирске цркве и у фрагментима у две сеоске богомоље. Манастир Враћевшница је најстарији на овом подручју и датира из 15. века, првобитан живопис није одолео зубу времена па је данашњи фрескопис настао тек после једне од многобројних обнова 1737. године. У манастирској цркви у Вујну која је измештањем са средњовековних темеља, саграђена 1805. године, фреске су рађене преко старих, избледелих и оне немају оригиналну вредност, али су израђене по угледу на стари живопис.
Најстарије иконе са подручја Рудничко-таковског краја су из првобитних цркава које су на овом подручју грађене током средњег века. Стално рушене и паљене очувале су првобитне иконостасе углавном у фрагментима и они се налазе у новосаграђеним богомољама. Сачуване иконе у црквама брвнарама, у манастирима и појединим сеоским црквама с краја 18. и почетка 19. века углавном су рад непознатих мајстора који су ангажовани са стране. Фреске у Враћевшници радио је Андреј Андреович са групом мајстора зографа 1737. године. Тек почетком 19. века јављају се иконописци који се потписују именом и презименом и стварају занимљиве сликане целине. То су Никола Апостоловић, браћа Стојан и Јеремија Михаиловић, Сретен Протић, Јован Стергевић звани молер Јања, Димитрије Посниковић, Настас Томић, Никола Марковић и бројни непознати мајстори иконо и фрескописци који нису оставили потпис нити било какав писани траг на основу кога би се могло утврдити ауторство.
Иконе и фреске приказане овом изложбом представљају највеће духовно наслеђе Рудничко-таковског краја. Најлепши и најстарији примерци иконо и фреског сликарства репрезент су културног, уметничког и надасве духовног наслеђа у периоду од неколико векова. Као завет потомству за будућа времена.
Радош Гачић, историчар уметности
